Biti četvrti – Šampioni bez olimpijske medalje (8): Odustajanje nije opcija

Youtube/Athletic Club Agram

Foto: Ilustracija

Teško je naći ljude koji mogu više da inspirišu i motivišu od paraolimpijaca. Njihova želja i volja jače sijaju od bilo koje medalje. Jedna od takvih je svakako i Franciska Ševarac (76), koja je ostavila veliki trag na takmičenjima sedamdesetih godina prošlog veka. Između ostalog, dva puta je bila četvrta na Paraolimpijskim igrama, u Hajdelbergu 1972. i u Arnemu 1980, u atletskim disciplinama.

Iako je već četiri decenije van glavne sportske pozornice, lako smo došli do kontakta, zahvaljujući internetu, intervjuu od pre nekoliko godina i rođaki Luciji Štrmelj. Jedan poziv upućen ka Zadru bio je dovoljan za brz dogovor oko pogodnog termina za razgovor, kako bismo mogli bez ikakve žurbe da evociramo uspomene iz njenog života i uspešne sportske karijere.

– Sport mi je mnogo pomogao u životu, jer sam ostala stabilna u glavi, nisam padala u depresiju i uvek sam bila nasmejana i optimistična. Normalno sam živela, samostalno obavljala poslove, vozila automobil, što je izazivalo čuđenje u Zadru, kako uspevam da vozim. Pre svega, sebi sam dokazala da mogu sve sama. Zadovoljna sam onim što sam uradila, s obzirom na invaliditet, zaista sam dosadašnji deo života proživela “punim plućima” – odmah je naglasila Franciska.

Život u trenu promenjen

Rođena je u Drenovcima kod Županje i završila je Učiteljsku školu u Osijeku, ali nije imala priliku da se oproba u toj profesiji, iako i danas ističe da bi volela da je bilo drugačije. U Zadar je stigla 1964. sa porodicom, zbog očevog posla Slavoniju je zamenila Dalmacijom. Upisala je Filozofski fakultet u tom gradu, ali je velike snove, normalne za svakog mladog čoveka, prekinula saobraćajna nesreća, kada je ostala paralizovana zbog preloma kičme.

– Zaista mi je psihički to veoma teško palo, što je i normalno. Nisam želela da sednem u kolica kada su mi ih prvi put doneli, pola godine nisam mogla da dođem sebi. Čovek sve može da istrpi, ali je zaista teško kada sa 20 godina morate da prihvatite da ne možete više da hodate.

Odustajanje nije bilo među opcijama, što je vrlina koja joj je mnogo pomogla i na takmičenjima. Iz Hrvatske je kasnije otišla u Sloveniju, u Ljubljanu, gde je radila, a i njena sportska karijera dobila je na ubrzanju.

– U početku nisam očekivala da ću postići neke rezultate u sportu, već mi je to bila samo razonoda. Išla sam u rehabilitacioni centar i trener nas je posavetovao da počnemo da se bavimo sportom. Imali smo bazen, a pošto sam živela u Dalmaciji dobro sam se pokazala, pa su me 1972. poslali u Rim na EP. To takmičenje je bilo ključno za moju karijeru! Osvojila sam zlatnu medalju u plivanju i srebro u atletici. Videla sam da mogu mnogo.

Najdraža medalja sa RSI u Sloveniji

Malo je reći za Francisku Ševarac da je bila polivalentna sportistkinja.

– U atletici, najviše sam se takmičila u sprinterskim disciplinama i slalomu, ali sam se oprobala i na dužim deonicama, nadmetala sam se i u bacačkim disciplinama. Tu su i prethodno pomenuto plivanje, zatim košarka, boćanje… Sva ta iskustva su neprocenjiva, kao i putovanja. Videla sam ceo svet i to mi je zaista mnogo pomoglo da se osećam ispunjeno.

U dva dana, od prvog kontakta do dužeg razgovora, naša sagovornica je bila vredna i izbrojala je sva sportska dostignuća. Priznala je da je i sama iznenađena brojem odličja u kolekciji.

– Osvojila sam ukupno 63 medalje u karijeri! Sa SP u Engleskoj imam zlato u trci na 1500 metara i bronzu u bacanju koplja, spomenula sam već medalje iz plivanja i atletike sa kontinentalnih takmičenja, a imam i bronzu sa EP u košarci u Francuskoj…

Najdraža medalja, zanimljivo, nije sa takmičenja za osobe sa invaliditetom.

– Nadmetala sam se u Sloveniji na Radničkim sportskim igrama. Osvojila sam srebro u streljaštvu i to mi je najdraža medalja, pošto sam se takmičila sa potpuno zdravim osobama. To mi je bila kruna karijere.

Kada je reč o Paraolimpijskim igrama, dva puta je imala priliku da se takmiči, ali su joj izmakle jedne, za koje smatra da su potencijalno mogle da budu njene najuspešnije.

– Jugoslavija je bojkotovala Paraolimpijske igre u Torontu 1976. Žao mi je što nisam učestvovala na njima. Možda je to bila prilika da se okitim nekom medaljom, ali tako je bilo i nisam mogla ništa da promenim – istakla je Franciska Ševarac.

Niko kao Milka

Od jugoslovenskih paraolimpijaca Franciska posebno ističe Milku Milinković, koja je pod zastavama SFRJ i Hrvatske upisala čak deset učešća na Paraolimpijskim igrama. Osvojila je osam medalja – po dva zlata i srebra i četiri bronze.

– Imali smo mnogo sjajnih sportista sa prostora bivše Jugoslavije, a najbolja je bila, danas nažalost pokojna, Milka Milinković. Nije bilo discipline koja joj nije odgovarala, a počela je da osvaja medalje još u Hajdelbergu 1972. godine – prisetila se Franciska.

Sutra – Biti četvrti – Šampioni bez olimpijske medalje (9): Sećanja na Hajdelberg i Arnem

Comments are closed.